Navigare necesse est, vivere non est ! (Važnije je putovati nego živeti !)
Isključujem se iz ove zime i svakodnevnice gledajuci fotografije sa letovanja. Gradovi kao i ljudi, zrače nekom energijom, ili ste kompatibilni ili niste. Taj osećaj kad si u nekom gradu ponovo posle mnogo godina i ne postoji vremenska distanca, je isti onaj kad vidiš drage ljude posle mnogo vremena a imaš osećaj da ste juče pili kafu zajedno. Ne patimo mi za mestima na kojima smo nekad bili srećni već za osećanjima koja su ta mesta u nama izazivala.
I onda kada ti postave šengenske zidove čvršće od betona, ti kao voda, nadješ nove puteve i nove destinacije. Ali fali Italija, fali godinama.
Pitam se da li ću moći nadoknaditi vreme kada sam sanjala da cipelom dotaknem asfalt Trsta...Italije. Nisam sigurna, jer ova neumerenost želje da na pitanje -"Gde bi mogli otići?, odgovaram-"Pa naravno do Italije"...me pomalo plaši.
Trst...
Duboko udahneš more i stisneš oči tako da pogled stane negde na pola pučine...gledaš, oblaci su boje starog snega a pod njima leži Trst. Pa ako dovoljno dugo gledaš videćeš tamo Canal Grande i Piazze Ponterosso i videćeš u njemu sebe.
Ali današnji Trst je u mnogo čemu promenio imidž. Promenjen je sastav šetača. Nema na njegovim ulicama grčevitog menjanja svih mogućih deviza, koje izlaze iz delova odeće. Nema onih "turista" koji su došli po sto pari farmerica od kojih bar deset navuku na sebe kako bi izbegli plaćanje carine.
Grad odiše urednošću...na Ponterossu nema razbacanih kesa i buke prodavaca i kupaca u ranim jutarnjim časovima. Jedne zime na tom mestu je bilo postavljeno klizalište.
Neki stari redovni posetioci Trsta su razočarani. Kažu da Trst nije više isti.
Ali energija je ista. Stanovnici Trsta vam se čine nekako poznati, domaći.
Dominira opuštenost, ležernost, kapućino kod Specchija ili u Caffe San Marco- kafani koja datira još od 19 veka.
Ovde se kafa pije sa osećanjem uživanja a ne obaveze.
Da smo u Trstu svoj na svome govori podatak da ovde živi jedan omanji srpski grad od 10000 stanovnika. Ovome u prilog ide i saznanje da u samom centru Trsta poznatom kao Borgo Teresiano postoji inpresivno zdanje srpske pravoslavne crkve Svetog Spiridona. Crkva je svedok viševekovne istorije, moći, bogatstva i značaja srpske zajednice i kotorskih brodovlasnika i trgovaca, i izgradjena je za potrebe ispovedanja pravoslavne vere.
Šetnja Trstom otkriva vam bogatstvo arhitekture i istorije.
Krenite od neorenesansne železničke stanice, inpresivne Piazza Unita, neoklasične Borsa Vecchie, crkve San Antonio Nuovo...pa do brda San Giusto, oko kojih se formirao moderan grad Trst.
Za sve one koji su nostalgični a ne mogu da skoknu do Ovog predivnog grada, preporučujem da pogledaju pozorišnu predstavu Trst u Ateljeu 212 u režiji Alise Stojanović. Mislim da je na pravi način mogu razumeti samo oni koji su doživeli Trst iz onih 80 godina. Teško je približiti taj osećaj mladjim generacijama. Evo par reči o predstavi:
"Najzad, posle toliko godina, iskrena, setno-tužno-tragično-komična priča o velikoj ljubavi prema Trstu, i o velikim ljubavima u Trstu, izvodi na scenu nekoliko generacija kojima je ovaj grad obeležio najvažnije trenutke u životu. Čitav komad odvija se u hotelu „Savoia“, u centru Trsta, danas, u čijim se luksuznim sobama na različite načine završavaju priče započete u tom gradu pre mnogo decenija. Istovremeno, ovo je priča o roditeljima koji svoja sećanja žele da podele sa decom, o njihovom odnosu, nespretnoj ljubavi, lažima, varljivim uspomenama i generacijskom jazu, koji je, ovoga puta, prelomljen upravo Trstom. U nizu ličnih, duhovitih i neobičnih tršćanskih sudbina je i povratak švercerke Milanke na poslednji oproštaj sa carinikom iz Sežane, kao i pokušaj Umetnika da upravo na mestu za koje ga vezuju porodični dolasci i srećno detinjstvo, okonča svoju bolnu usamljenost. Vreme između perioda kada je Trst bio „naš“ i današnjeg vremena kada se ljudi koji ga jesu osećali kao svoj vraćaju njemu ne bi li ponovo našli ostatke svojih emocija i sećanja, je vreme koje se ne pominje u ovom komadu, ali ga svi likovi nose kao teret koga je nemoguće osloboditi se."
Za ove ostale mogu da kažem da u Trst treba ići, makar samo po cipele.
Kakav je vaš doživljaj Trsta ako ste bili u njemu, a ako niste da li bi ste voleli da odete?
0 comments